“THE SHADOW YEAR”
by JEFFREY FORD
2008
Kada ga svetlost obasja, čovek baca dve senke. Jedna se proteže od njegovih nogu i beži od svetla, isteže se na drugu stranu i istanjuje, ali ne odlazi nikud, jer je svojim stopalima gazimo i ne damo joj da ode. Potrebna je našem telu, daje mu dubinu, čini nas stvarnim u oku posmatrača, garantuje nam da smo još tu, da čas još nije kucnuo. Druga senka raste unutar nas i ne trudi se da beži. Nju čini sve ono što oko ne vidi, ma koliko nas pomno zagledalo. Da bi se ona primetila, svetlost mora da bude posebna, ugao reflektora precizno namešten. Ako želite istinski da upoznate čoveka, obratite pažnju na obe njegove senke. Ako želite da se bavite ljudima u svojim knjigama, učinite to isto.
U svoja prethodna dva romana (”Portret gospođice Šarbuk”, ”The Girl in the Glass”) Džefri Ford žonglira svetlošću i tamom zaista umešnom rukom znalca i nudi nam uvid u unutrašnji i spoljni život likova sa takvom sigurnošću da na kraju, ma koliko razrešenja misterija u obe knjige bila nešto jeftinija od onoga što tokom čitanja očekujemo, sklapamo korice zadovoljni, bogatiji za čitav jedan novi svet. U Fordovom poslednjem romanu, ”The Shadow Year”, taj manir još je naglašeniji.
Od samog početka, uvučeni smo u veoma ličnu, toplu i tajnovitu priču o odrastanju, smeštenu na Long Ajlend, mesto sa kojeg sâm autor potiče, uvijenu u besprekorno pripovedanje i misteriju koja sadrži elemente nekoliko žanrova.
U malom gradu, zapravo toliko malom da glavni likovi, dva brata i sestra, u podrumu svoje kuće imaju izgrađenu maketu čitavog komšiluka, ne dešava se mnogo toga, odrasli idu na posao, posle podne sede u svojim dvorištima i piju, deca idu u školu, ili jurcaju po tuđim travnjacima i motaju se oko obližnjeg šumarka i jezera, ali kada se nešto desi, svi pričaju o tome. Oni najhrabriji, naravno, odlaze da istraže o čemu se zapravo radi. Ko se to noću mota oko komšijskih prozora, ko otima ljude i po svoj prilici ih ubija, čiji to beli automobil kruži ulicama dok svi spavaju i koje tajne krije jezero, za koje odrasli tvde da nema dno? Još ako uz to otkrijete da vaša mlađa sestra na neki način kroji buduće događaje tako što menja raspored figura na maketi grada, onda pred sobom imate avanturu bez premca.
Mala sredina je idealna za pitoresknu karakterizaciju likova, čak i onih koji samo u prolazu prozbore reč-dve, i Džefri Ford to zna, pa nas kroz gusto tkan zaplet sve vreme vode konkretno osenčeni, trodimenzionalni ljudi sa svojim unutrašnjim trzavicama, nedoumicama, vrlinama i tajnama. Kroz prizmu troje osnovaca, dobre i loše osobine dobijaju još dublje nijanse, tako da se tokom jedne godine, prelomne u njihovom sazrevanju, družimo sa komšilukom koji je dovoljno stvaran da bude vaš ili moj, ali i dovoljno misteriozan da vam se čini kao da ste čitavu knjigu sanjali. Sam autor tvrdi da roman sadrži mnogo autobiografskih elemenata, počev od mesta radnje, pa do detalja vezanih za određene likove i događaje, što a priori ne mora da pomogne kvalitetu dela i njegovoj prijemčivosti, ali u ovom slučaju jeste. Na svakoj stranici se oseća da je Ford naklonjen sredini koju opisuje i ta prisnost autora i dela je, uz izbrušenu veštinu pripovedanja, ključ njegove uspešnosti. Problem nastaje kada Ford, koji tvrdi da je prva ruka izgledala više kao neka vrsta memoarskog štiva, ili hronike, te da je posle intervencije urednika morao da poradi na zapletu, na kraju romana pokušava da poveže sve niti, jer ne uspeva da prevaziđe problem sa završetkom koji se osećao i u prethodnim knjigama. On suviše dobro vlada zanatom da bi pogubio konce, naprotiv – priča je zaokružena, ali rešenja tajni znaju biti ispod očekivanja. Srećom, po sklapanju korica čitaocu u glavi ne ostaje samo tih poslednjih nekoliko dana finala, već čitava jedna godina prepuna senki, spoljnih i unutrašnjih, koje zapravo čine pravu priču. Ovo je roman o dva grada, jednom koji u mraku svog podruma krije umanjenu repliku samog sebe, kopiju na kojoj se vidi sve ono inače skriveno kulisama svakodnevnog života, odnosno roman u kojem jedan mali, skriveni grad sagrađen od kartona i gline neveštim rukama mališana postaje, želeli to oni ili ne, deo većeg, opasnijeg i ozbiljnijeg sveta na čijem pragu stoje.
Ovo je dobar roman o odrastanju, roman o prošlosti i uspomenama koje svako od nas nosi u sebi, roman o životu običnih ljudi koji nikada nije baš tako običan, roman o malim stvarima koje smo zaboravili i na koje nas je, s vremena na vreme, potrebno podsetiti. Ne znam za vas, ali mene od takvih stvari uvek prođu žmarci.
Ovo je roman koji baca tako veliku senku da ćete, pošto ga jednom pročitate, veoma teško izaći iz nje.
****
