NAJBOLJE OD PROČITANOG 2009
Darko Tuševljaković
Voleo bih da pauzu od tačno godinu dana u postovanju na ovom mestu mogu da svalim na Svetsku ekonomsku krizu, ali, koliko god se trudio, ni najklimaviji argumenti mi ne padaju na pamet, pa se onda neću ni baviti time. Samo ću reći da je za vreme mog lenjstvovanja ovaj sajt postao još bolji, i netto i bruto, zbog čega se istovremeno radujem i crvenim.
Srećna vam svima 2010. Znam da volite ovaj broj.
Evo šta je lepo imalo prilike da mi padne šaka prethodne godine:
URSULA K. LEGUIN: LAVINIA (2008)
Ursula K. Legvin je nedavno zakoračila u osmu deceniju života, i najlakše mi je da time objasnim veštinu, mudrost, humanost, takt i lepotu unetu u stvaranje njenog najnovijeg romana. Možda je zaista potrebno imati osamdeset godina da bi se jedna već ispričana priča (u pitanju je Vergilijeva Eneida) učinila tako svežom i aktuelnom, ili bolje bezvremenom; svevremenom. UKL od nas ništa ne traži, ni da poznajemo materiju, ni da verujemo u istorijsku verodostojnost podataka, ni da svrstavamo delo po žanrovima, namenjujemo ovom ili onom uzrastu, reklamiramo, blurbujemo ili pakujemo u šarene naslovnice – ništa osim jedne stvari, a to je da knjigu pročitamo. Njen odnos prema legendi, umetnosti, samom začetku zapadne civilizacije, prema odnosu muškarca i žene, davnim herojskim delima i odjecima koje dan-danas možemo čuti ako naćulimo uši, jedinstven je, promišljen, duboko poetičan i potresan. Na svakoj stranici Lavinije čitalac pronalazi vrednosti čiji su se temelji postavljali u vreme kada se priča rađala, a koje važe i sada, vekovima kasnije. Ili bi barem trebalo da važe.
Ništa drugo – pročitajte knjigu.
J.G. BALLARD: MIRACLES OF LIFE: AN AUTOBIOGRAPHY (2008)
Kada sam saznao da je J.G.Balard bolestan, shvatio sam da želim da pročitam ovu autobiografiju pre nego što ode, ali nisam uspeo. Umro je negde iza polovine. Nastavio sam da čitam, sve dok nije umro još jednom. Jer, tako se autobiografija završava. Najavljenom smrću autora.
Od dečačkih dana provedenih u japanskom logoru u Šangaju, pa do medicinskog kućnog pritvora u mirnom Šepertonu, Balard je bio čovek od opsesija, hipnotizer koji je primenio veštinu na sebi, što je, poput virusa, začaralo i druge širom sveta. Takođe, bio je veoma inteligentan, emotivan i suzdržan, odnosno neko ko je savrešeno svestan svojih opsesija. Nije bio lud, već oduševljen ludilom, prihvatajući ga, u najširem smislu, kao deo normalnog ljudskog ponašanja.
Knjiga počinje Kinom i ludilom Drugog svetskog rata, da bi prešla na Englesku i lude formativne godine ispunjene apokalipsama, zatim slupane automobile i snove o terorističkim napadima, i završila se kratko, obaveštenjem. Sve vreme, Balard se trudi da bude objektivan, suv, udaljen od događaja i ljudi (uključujući i samog sebe), i pozicija hladnog posmatrača najvećim delom uspešno obavlja posao, sve dok, zajedno s autorom, ne shvatimo da ponestaje vremena. Tada se oseća razlika u tempu, priča ubrzava, postaje uopštenija, leti kroz vreme, žuri da se u sadašnjem trenutku nađe sa neizbežnom sudbinom.
U mnogo čemu, Balardova autobiografija ne razlikuje se od njegovih romana. Ispunjena je istovetnim fiksacijama, devastiranim predelima i likovima koji nestaju u daljini, samo što su oni sada pred nama da nam u poslednjem času približe tvorca, ne gubeći pritom ništa od stila i manira koji se već decenijama karakterišu kao balardovski.
Poslednji pozdrav J.G.
M. JOHN HARRISON: NOVA SWING (2002)
Na koricama ove knjige možete pročitati da je u pitanju spejs-noar. Kao, recimo, Blejdraner. To je tačno samo utoliko što se na osnovu sadržaja na njima može naći ilustracija nalik bilo kom kadru iz poznatog filma. I to je to. Liče spolja.
Iznutra, nekako je više Piknik kraj puta, ili Lemovi Fijasko i Solaris. Samo još bolje. Ako volite takva poređenja.
U pregledu pročitanog od prošle godine pominjao sam M. Džonov roman Light, i Nova Swing se smatra nastavkom. Spolja. Jer pripadaju istom svetu. Iznutra, fil je sasvim drugačiji.
M. Džon Harison je čovek koji na žanr gleda veoma čudno. Voli ga, želi da ga iskoristi, ali i opovrgne, da mu se usprotivi. Nekako, toliko ga voli da ga siluje svaki put kad ga poljubi.
Njegovi likovi ne znaju kuda idu, ne znaju odakle su došli, niti gde se tačno u datom trenutku nalaze. Bauljaju kroz van vogtovske pejzaže svemirskih luka i budućih gradova i pokušavaju da proniknu u osnovna pravila sveta, ali to ide veoma teško, jer svet nije definisan per se, definišu ga upravo nedovršena bića poput nas. Mislim, njih. To su sve ljudi koji bi da budu mnogo više od onog što jesu, ali ne znaju da se za svaki korak na stepeništu skupo plaća, kao i da nisu svi skrojeni za uspon. Na kraju se čini da, uprkos uloženim naporima, iz drame niko ne izlazi srećan, ali da se oni koji preostanu mogu zadovoljiti bar time što su izašli, ma koliko oštećeni bili. Jer ima onih koji nisu i nikad neće.
Onaj ko će sigurno biti zadovoljan, osim ako ne očekuje stvarno Blejdranera, ili možda Van Vogta, biće čitalac koji se progura kroz ovo neobično, komplikovano, jedinstveno, fantastično štivo.
IAN MCDONALD: BRASYL (2007)
Na koricama ove knjige se, je li, može pročitati da se radi o Blejdraneru smeštenom u brazilsku džunglu. Ne obazirite se na to, jer nije tačno. Pre je Umri muški 3 pomešan sa Srcem tame. Ako volite takva poređenja.
Postoje tri radnje, majstorski osmišljene i veoma lepo uklopljene u zajedničku priču koja se proteže, pa, kroz prostor i vreme, na veoma čudne načine. Ima tu fizike i metafizike, filozofije i teologije, erotike i ezgotike, posle čega ste, ošamućeni, spremni da poverujete u sve, čak i u vratolomne kvantne teorije.
Mekdonald u svakoj rečenici zna šta radi, savršeno bira vreme i način na koji iznosi informacije, i vešto plete kostur sveta, ili bolje univerzuma, Brazila. Jezik mu je brz i okretan, ali i zahtevan, nabijen značenjem, egzotičan, moderan. Kada želi da tako bude. Kada ne želi, onda je raskošan, barokni, poetičan, smiren. Kod malo kog pisca je jezik istovremeno živo angažovan kao opipljivo sredstvo pričanja priče, i sâm element priče. U Brazilu, on je uglancani pištolj koji vas oslepljuje dok vam metak probija čelo.
Tri različite radnje spaja kako lokalitet, tako i zajednički cilj. Svaka od njih mogla bi da posluži kao materijal za zaseban roman, i mislim da je mnogo onih koji bi bili presrećni da im muza podari delić onoga što je u Brazilu ispričano. Vidi se da se Mekdonald nije štedeo, kao i da ima veoma malo problema sa poslom kojim se bavi.
RICHARD MORGAN: BLACK MAN (2007)
Na koricama ove knjige piše da je ono sa čim ćete se susresti akcijom nabijeni, hajtek, sajberpank Blejdraner. Ha, ha, reći ćete, ali izgleda da su ovaj put uboli. Doduše, nije bilo teško, jer Ričard Morgan je i ranije pisao slične knjige. Sve do najnovijeg serijala. Sada piše fentezi noar. Što znači isto to, samo s mačevima.
Ali, pre nego što se upustio u epske vode, poklonio nam je tour de force tehnotrilera kojim se bavi još od debitantskog Altered Carbon-a. Korporacije i privatne agencije, kolonije na Zemlji i u svemiru, genetski inženjering, religiozni fundamentalisti, virtualne stvarnosti, zen-ratnici, fatalni poduhvati i fatalne ljubavi. Sve što čovek može da poželi dok se izležava na plaži. Mada verujem da je knjiga podjednako efektna i dok se izležavate u svom krevetu. Zimi. Ili u proleće. Dokle god se izležavate. Nemojte ustajati, jer je čak i u mekom povezu cigla poteška. I udariće vas u glavu, sigurno.
IAN M. BANKS: FEERSUM ENDJINN (1997)
Ian M. Benks je pravi Britanac u SF-u, voli spejs operu, piše je, piše dobro, sa svežim, ekstravagantnim idejama, izraženim osećajem za jezik i smislom za humor. Još kada znamo da kao Ian Benks piše mejnstrim za koji važe isti epiteti, jasno je da pred sobom imamo kompletnog pisca. I uz to veoma plodnog. Po dvadesetak (slobodna procena) romana pod oba imena – kao da se zaista radi o dve osobe. Oni mejnstrimaški nisu uvezani, dok naučna fantastika uglavnom pripada zajedničkom univerzumu pod imenom Culture Novels. E pa, Feersum Enjinn je napisao Ian M. Benks, ali ne pripada serijalu o Kulturi. Dešava se u dalekoj budućnosti, na umirućem svetu obasjanom sve tamnijim svetlom sumraka, ili pakla. To je vilajet koji celu svoju istoriju čuva u nečemu što podseća na ogromnu virtuelnu bazu podataka, praktično kopiju sveta, u kojoj ćete se izgubiti ako zaronite preduboko, a onda poludeti, pre nego što vam se svest raspadne i postane deo haosa, mulja mrtvih duša, zaboravljenih činjenica i davno prošlog vremena. Svet se menja, nešto se iz svemira primiče i preti opstanku, i svi nivoi, od najdubljih, tek naslućenih, do peščane i vetrovite površine kojom gazi jedan dečak u potrazi za drugarom (mehaničkim mravom otetim od strane metalnog orla), kralj koji iz dosade ulazi u glave podanika, naučnica u čiji um on ne može da prodre i plemić koji je umro jednom, a onda još nekoliko puta u roku od par sekundi (samo da bi nastavio da živi), udružuju se ne bi li planetu sačuvali od propasti. Što će ih dovesti do vrhova ogromnih kula, preostalih iz vremena kada je većina ljudi otišla put zvezda.
Bizarno? Nego šta. Zanimljivo? Čekate samo da progovori dečak. Da, on je krstio roman. Ne, ne vredi da dalje pričam šta će se desiti. Žanr? Pa, malo tvrdi sf, malo fentezi, malo sajberpank, malo bajka, malo basna. Bućkuriš sa čijim stvaranjem je samo neko veoma vešt uspeo na ovaj način da se izbori.
OTO OLTVANJI: KIČMA NOĆI (2010)
Za sve postoji prvi put, pa tako sada prvi put imam priliku da pišem o romanu koji tek treba da se pojavi u knjižarama. Koliko nas je Oto obavestio, ugovor je potpisan, knjiga, baš kao i prethodna, izlazi za Samizdat B92 i možemo je očekivati uveliko pre visibaba. Taman da nam nešto istera hladnoću iz kostiju, jer-
Kičma noći je brz triler koji čitaoca nosi od prve do poslednje stranice poput talasa na pučini i ne dozvoljava mu da predahne, pri čemu ga ne umara, već mu, naprotiv, u bliskom, ali oneobičenom okruženju savršeno doziranim informacijama otkriva svet za koji nije znao da može da postoji. Lične i nacionalne zaostavštine iz prošlosti, zataškavani državni projekti, političke igre i sjaj i beda estrade, život malih ljudi i otkopavanje velikih tajni, neobični leševi i još neobičnije neuhvatljive siluete u mraku, izvrstan su preduslov za avanturu od punih pet stotina strana u kojoj je teško ne uživati. Oto nam od dve Srbije, one koju dobro poznajemo i one koja je malo ‘pomerena’, čini amalgam koji se po širini zahvata retko viđa i u stranoj, a kamoli domaćoj produkciji. Osvetljavanje likova – mapa njihovih unutrašnjih i spoljnjih pokreta nalik je mreži krvih sudova koja prožima telo knjige – uspelo je do te mere da po sklapanju korica oni ostaju da žive oko nas, postaju nam komšije, poznanici, ljudi o kojima se priča.
Kičma noći nije velika samo po obimu, već i po temi, ili temama, svakodnevnim i nesvakidašnjim, po likovima, načinu na koji je ispričana i jeziku kojim nam se obraća. Ona jeste obimna, ali nije opširna, i to joj je jedna od najvećih vrlina. Priča ni u jednom trenutku ne stoji, i pre nego što ste se ljudski namestili na stolici, već je došao kraj.
A zapravo je ovo tek početak.
Godspeed.
ALEKSANDAR MARKOVIĆ: MRVE POD KOŽOM / UROBOROS (2009)
Aleksandar Marković za sebe kaže da se rodio prerano, pa stoga nosi nešto manji broj cipela nego što bi trebalo, ali ja mislim da se rodio prekasno, jer danas svet ne vodi više toliku brigu o rečima. Nažalost.
Na sreću, izdavačka kuća Tardis je izvan ovog sveta, pa je shvatila šta meni, a i mnogim drugima, nedostaje na polici sa knjigama.
Sabrane dosadašnje priče i zbirka pesama.
Iako su u pitanju dva izdanja, teško je razdvojiti ih i zasebno razmatrati, jer Aleksandar Marković je ona vrsta pisca kod kojeg ima smisla koristiti komplikovanu reč kao što je idiosinkrezija. Duh autora nalazi se u svakoj od priča (o pesmama da i ne govorimo), a to je jedan osetljiv, pronicljiv i maštovit duh, takoreći duh pun duha. Ponekad je setan, ali često raspoložen za fazone, katkad okrenut sebi, ali zato uvek nama. Najčešće je sažet, ali nikada štur. Uvek je o čoveku, a ponekad i o psu. Voli eksperiment, ali ne svodi se na njega. Razmišlja o onome što oseća, oseća ono što radi, radi ono o čemu razmišlja. Piše i pristupa svakoj reči onako kako su to svojevremeno radili Čehov, Hemingvej, Karver, Grejs Pejli, a kaže da najviše voli Bredberija. To može da znači samo jedno, njegova briga o rečima zapravo je tolika da moram da promenim konstataciju s početka: svet se nikad nije dovoljno brinuo. Zato su tu retki autori poput Markovića da s vremena na vreme prestupe, pa svake prestupne godine iznedre nešto što će održati standarde zanata na visokom nivou.
Ima onih koji vole testo, ima onih koji vole šlag, a ovo je za one koji vole višnju u sredini.
MARKO PIŠEV: FOTOFOBIJA (2009)
Evo čoveka koji je na izvrstan način pokazao da debitovati na književnoj sceni zbirkom priča može da se isplati. Ne novčano, naravno, ipak smo u Srbiji, ali da nismo verovatno bi se isplatila i na taj način. Srećom, Marko Pišev je basista, pa još uz to i panker, tako da mu pare nisu bitne. Da jesu, bio bi pevač i narodnjak, i ne bi pisao.
Četiri novele sabrane u Fotofobiju napisane su nadahnuto, stilom koji preti da postane veoma prepoznatljiv, onako kako ‘ubodemo’ Santanu posle svega dva, tri odsvirana tona. Marko voli atmosferu, to je očito još iz najranijih radova dostupnih javnosti, i svojski se trudi da je u svakoj priči izgradi, što mu uspeva. Njegovi junaci osećaju teskobu i bore se sa unutrašnjim (a pomalo i spoljašnjim) demonima, i zajedno sa njima kroz mračne predele duše prolazimo i mi, uz osećanje neprijatnosti koje su u književnosti strave i užasa gajili pisci čije su rukopise osvetljavale još gasne lampe. Staromodno ovde znači jezovito, a jezovito znači primamljivo. Iako priče nisu direkno vezane, postoji zajednička nit, ili možda nekoliko njih, počev od analize ljudskih strahova, preko jedinstvenog stilskog pristupa, do pomenute atmosfere.
Odličan prijem na koji je Fotofobija naišla odmah po izlaženju Marka Piševa postavlja na visoko mesto u okvirima domaće žanrovske scene i uveren sam da će mu to biti samo podsticaj za dalje. Stoga i ovo moje pominjanje zbirke o kojoj se tokom protekle godine već dosta čulo.
Hiljadu stranica snega, leda i vetra za koje želite da nikada ne prestanu (!). Priča o stvarnoj Frenklinovoj ekspediciji ka Severnom polu u potrazi za Severozapadnim prolazom propuštena kroz nestvarnu prizmu Simonsovog iznova otkrivenog talenta. Kao neko ko je početak sada već protekle godine proveo grejući se uz Teror, mislim da ću redefinisati stav o tome koja knjiga zaista demonstrira širinu i ozbiljnost Simonsovog talenta i postavlja ga u vrh (ne)žanrovske književnosti. Želim da se što pre kod nas pojavi prevedeno izdanje, jer bih time rešio pitanje kupovine poklona za sledećih mnogo, mnogo meseci.
Knjige kao što je ova čine smešnim sve rasprave o tome šta pripada žanru, a šta velikoj književnosti, jer pisci poput Šejbona kao da lete iznad tih trivijalnih prepirki i zabava za mediokritete. Oni se naprosto služe svim sredstvim kako bi ispričali što bolju priču. U Policijskoj uniji imate mnogo toga: kriminalistički roman, društveno-političku studiju, socijalnu i ljubavnu dramu, alternativnu istoriju, humor i akciju (i to nije sve). Ispričan visprenim, preciznim i poetičnim jezikom, roman vas uvodi u po svemu izolovanu jevrejsku zajednicu o kojoj znate isto koliko i o nekoj neistraženoj planeti, ili tek otkrivenoj zvezdi. Kako stranice budu odmicale, tako će vam stranci na njima postajati sve bliži i vremenom ćete naučiti da saosećate sa njihovim problemima kao da su vaši. Nepristupačni pejzaži hladnog severa uvući će vam se pod kožu, ironiju i cinizam njihovog sveta lako ćete primeniti na onaj koji vas okružuje. Jedva ćete čekati da se sve nedaće i misterije razreše (ako je to uopšte moguće), a kada se to bude desilo, sećanje na knjigu grejaće vas poput vatre u polarnoj noći.
Jedan od vodećih pisaca tzv. Novog talasa sf-a i svakako jedan od najznačajnijih britanskih fantastičara napravio je malo čudo svojim velikim povratkom žanru 2002. godine. Postoji nekoliko vrsta svetlosti, od one koja se svakog jutra polako rađa na istoku, pa sve do fotografskih bliceva i stroboskopa noćnih klubova, ali u poređenju sa njima, Light predstavlja eksploziju supernove usred žanrovskog mraka. Najpribližnije bi bilo reći da roman pripada Novoj svemirskoj operi, koju britanski pisci neguju već godinama unazad, ali onaj ko je ikada pročitao bilo šta od M. Johna Harrisona, zna da njegova proza izmiče kategorizaciji. Light je sve samo ne ‘lagan’. Ponekad mračan, ponekad ružan, uvek ozbiljan i najčešće sumoran, on nikad nije dosadan, niti jednostavan. Iako zna da bude hladan i vulgaran, nikad nije prazan, ili odbojan. Uvek je šaren i poetičan, ali istovremeno krut i precizan. Ako vam se ovaj opis čini nemogućim, u pravu ste. Šta da se radi. Postoje knjige iz kojih ne smete da izbacite nijedno poglavlje kako bi imale smisla. Ima onih iz kojih ne smete da uklonite nijedan pasus. Iz ove ne smete da izbrišete nijednu jedinu reč.
Osim toga što je pomalo trapavo zamislio celu priču sa pseudonimom i lažnom autobiografijom, malo toga se može prigovoriti mom omiljenom Britancu i njegovom najnovijem romanu. Toliko malo da tvrdim da je ovo jedno od njegova tri najvažnija dela. Baš kao i Šejbon, ali i sasvim drugačije od njega, Džojs u svoje Memoare inkorporiše mnogo toga, od kritike savremenog britanskog društva i morala, do ljubavne drame i refleksija na Zalivski rat. Naravno, sve skupa je začinjeno tipičnim džojsovskim fantastičnim elementom koji je uvek na granici između fizičke manifestacije i metafore. Možda najvažnije od svega jeste to što Džojs, već provereni majstor stila, nikada nije zvučao prijemčivije i pitkije (ne plitkije). Udarivši dodatni glanc svom ionako raskošnom spisateljskom umeću, on nam nudi zanimljiv, brz i pametno sklopljen roman u kojem ne nedostaje ničega. Možda jedino dodatnih stranica, jer, kao i sve drugo što je lepo, prebrzo prođe.
Postoji određeni obrazac koji se ponavlja na ovoj listi i koji, čini mi se, ima veze sa načinom na koji autori pristupaju delima koja pišu / prezentuju publici. Da li to govori nešto o mojim preferencama, ili o tendencijama savremenih pisaca, ne znam, ali očito je da svaki od ovde odabranih naslova teži ka onoj famoznoj lagranžovoj tački ravnoteže između svih žanrova, tački koja pripada glavnom toku isto koliko i nekom od rukavaca, tački do koje može stići bilo koji čitalac, bio on fanovski orjentisan, ili naprosto željan dobre knjige.
