Predavanje prof. dr Milana Ćirkovića o tuđinskim tehnologijama i artefaktima u delima Stanislava Lema i Alastera Rejnoldsa održano je u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda u petak 13. maja. Ćirković je u uvodu izlaganja govorio o astrobiološkoj revoluciji koja od 1995. godine donosi izmenu paradigme i načina na koji se diskutuje o vanzemaljskom životu.

Dobar primer tog načina viđen je i pre astrobiološke revolucije u književnim delima, a Ćirković je kao najbolji primer naveo roman „Piknik pored puta“ Braće Strugacki u kome se artefakt predstavlja kao nužni posrednik u komunikaciji sa vanzemaljskim životom. Ipak, postavlja se i pitanje mogućnosti potpunog razmevanja.

U filmskom ostvarenju „Stalker“ Andreja Tarkovskog, koji je rađen po romanu „Piknik pored puta“ neprestano se ponavlja ideja da mi od artefakta možemno da saznamo samo ono za šta mi, homosapiensi, možemo da pronađemo nekakvu upotrebnu vrednost, kaže Ćirković.

Budući da su u proseku planete slične Zemlji starije od Zemlje 1,8 milijardi godina, pa i potencijalne civilizacije na njima, postavlja se pitanje da li bi bilo uopšte moguće ljudima da identifikuju artefakt civilizacije toliko starije i naprednije od ljudske.

Nakon uvoda, Ćirković se fokusirao na izlaganje o ponovnom oživljavanju spejs opere i Alasteru Rejnoldsu kao najkvalitetnijem izdanku novog talasa ovog podžanra.

„U poslednjih dvadeset godina, grubo govoreći, imamo jednu vrstu povratka spejs opere na scenu. Imamo to nešto što se često zove novom spejs operom i imamo nešto što je Džon Grinvud sažeo kada je opus Alistera Rejnoldsa u pitanju. On je rekao da je to povratak poverenja u naučnu fantastiku.“

„Rejnolds je rođen 1966. u južnom Velsu, odrastao u Kornvolu. Često se sam identifikuje kao velški pisac. Počeo je da piše još kao student, osamdesetih godina, u međuvremenu je doktorirao astrofiziku na univerzitetu Sent Endruz u Škotskoj 1991. godine. Radio je u ESA dobrih 13-14 godina, nakon čega se 2004. godine povukao u jedno malo selo u blizini Kardifa i krenuo da se bavi autorskim pisanjem full-time. Poznat je po tome što je na neki način probio barijere u smislu afirmacije SF autora u visokoprofilnom izdavaštvu, pošto je, između ostalog, sa izdavačkom kućom ’Golanc’ sklopio 2009. godine ’fudbalski’ ugovor kojim je dobio avans od preko milion funti. Njegova glavna dela su ona koja se tiču zajedničkog svemira iz ‘Oblasti otkrovenja’“.

„’Oblast otkrovenja’ sastoji se od obližnjih zvezda i njihovih planetskih sistema, koje je Rejmonds kao ozbiljan čovek detaljno proučio. Gomila planeta o kojima on piše su stvarne planete koje su otkrivene savremenim metodama potrage za ekstrasolarnim planetama.“

Ističući sličnost između književnih dela Stanislava Lema i Alastera Rejnoldsa, Ćirković ukazuje na  postojanje neke fascinantne sličnosti, čak i na najnižem nivou gradnje rečenice.

„Relevantna dela koja su za nas zanimljiva sa stanovišta kosmičkih, odnosno vanzemaljskih artefakata su pre svega kod Lema dva ‘akciona’ romana spejs opere ‘Nepobedivi’ i ‘Fijasko’ i naravno njegova inkluzivna knjiga ‘Summa tehnologiae’ koja se zapravo bavi eksplicitno pitanjem u kojoj meri trendovi prisutnih tehnologija mogu da se nastave i dokle mogu da dovedu u budućnosti. Kod Rejnoldsa tu su naravno trilogija ‘Oblast otkrovenja’, roman ‘Pushing Ice’ i  kratka novela ‘Troika’ koja na neki način predstavlja jednu vrstu svođenja na apsurd. Jer prikazuje ideju o vanzemaljskim artefaktima na jedan vrlo zanimljiv način.“

„’Nepobedivi’ je verovatno najpoznatiji od ovih knjiga pošto je on preveden kod nas jako davno i doživeo više izdanja. Sižejno govoreći nema klasičnije spejs opere od ‘Nepobedivog’, dakle tu ne možete ništa da dodate i oduzmete. Avantura kao da ju je pisao Dok Smit 1928. godine. Nestao je svemirski brod na nepoznatoj planeti, drugi je poslat da utvrdi šta se desilo. Protagonisti su zbunjeni, oni nalaze ostatke prvog svemirskog broda, ali ne mogu da razumeju šta se desilo. Onda nalaze nekakav napušteni grad, posle ih spopada bizarni crni oblak nekakavih čestica. Inače, na kopnu nema nikakvog oblika života, ali recimo u okeanima ili moru sve vrvi, ali nigde nema tragova od nekog inteligentnog života, uma ili slično. Osim tog grada koji deluje da je napušten pre mnogo miliona godina. Ono što je tu posebno interesantno jeste to što je Lem već u startu definisao dva nivoa artefakta: ono što napušteni grad i ono što je crni oblak koji predstavlja na neki način, uslovno govoreći, protivnika i antagonistu za junake ovog romana. Ono što je ključna ironija i obrt jeste da je ono što se nama čini da mora biti artefakt iza čega stoji um, namera, stvari kao što su agresija koju pripisujemo postojanju uma, je zapravo ‘samo’ proizvod procesa evolucije. Ispostavlja se da ljudi nisu u stanju u svom antropocentrizmu da shvate da nemaju realno nikakvog protivnika, odnosno, da je to sticaj potpuno prirodnih efekata, fenomena i procesa evolucije koji su se desili u jednom okruženju dramatično različitom od onoga na šta su ljudi navikli na Zemlji i onda možemo tvrditi formalno govoreći, artefakt jeste tu koji je evoluirao, pošto su tvorci odavno iščezli, ali nema uma i nema komunikacije. Ljudi ostaju zarobljeni u fiktivnom konfliktu i fiktivnom sukobu, osim glavnog junaka u završnoj duboko dramatičnoj sceni koji shvata da je to besmisleno i da nema nikakvog sukoba i da se oni zapravo bore sa vetrenjačama, sa nepostojećim protivnikom.“

„’Nepobedivi’ je bio na samom početku Lemovog stvaralaštva. Na samom kraju se nalazi njegov literarni testament ‘Fijasko’. ‘Fijasko’ je poslednji roman koji je Lem napisao. Mada je on živeo još dvadesetak godina nakon toga, bavio se uglavnom esejistikom i povremeno novinarstvom i književnom kritikom. Nakon ‘Fijaska’ se nije bavio prozom i to delo zaista sadrži testamentalne elemente koji se mogu prepoznati zato što je on tu ne samo sahranio jednog svog čuvenog junaka iz ranijih zbirki priča i novela, nego je na neki način u samu strukturu romana ubacio gomilu nekakvih alegorija, anegdota, potpuno zasebnih pripovedaka koje ilustruju praktično sve tematske motive kojima se u čitavoj prethodnoj karijeri bavio. Dakle ‘Fijasko’ je isto spejs opera u kojoj napredna ljudska civilizacija šalje ekspediciju u oblast zvezde, oko koje kruži planeta nastanjena relativno mladom i relativno novom tehnološkom civilizacijom. Sve vreme se ide ka tome da je meta kontakta nešto što je slično današnjem čovečanstvu i današnjoj ljudskoj civilizaciji, međutim, ispostavlja se da zapravo to nije tako.  Tu je ono mesto u kome Lem podriva diskurs klasične spejs opere i 95% naučne fantastike po Sterdženovom zakonu koja ionako nije bogzna kako dobra. To je ono mesto na kome pokazuje da je gotovo irelevantno pitanje moralne prirode i dobre namere aktera. Zapravo ukoliko je vanzemaljska inteligencija dovoljno različita, onda čak i činjenica da mi u rukama imamo njihove artefakte, čak i činjenica da mi u rukama imamo i nekoliko različitih i konkretnih naučnih oblasti i daleko naprednije znanje od tvoraca tih artefakata, mi i dalje nismo u stanju da ih razumemo i pokušaji da se po svaku cenu uspostavi kontakt se završavaju fijaskom. Cela ta drama koja se odvija je strahovito duboka, teška i prožeta relevantnim filozofskim stanovištima koja su vezana za prirodu evolucije inteligencije.“

„Cela trilogija ‘Oblasti otkrovenja’ može se shvatiti kao Rejnoldsov omaž Lemu zato što tu ima čitav niz motiva, eskplicitnih stavova, tematskih krugova koji su relevantni, predstavljaju razradu, nadgradnju i donekle polemiku sa Lemom iz doba ‘Fijaska’ i donekle romana ‘Glas gospodara’“.

„U nekom smislu reči, imamo taj suštinski problem na koji Lem ukazuje, a Rejnolds nadgrađuje – a to je ljudski um kao proizvod biološke evolucije. Nemamo nikakvog razloga da verujemo da je iz bilo kog razloga adaptiran da razume neke duboke istine o svemiru – fizičke, kao i metafizičke – a takođe, još manje da razume stvari od sasvim tankog pojavnog fenomenološkog sloja, koje se odnose na proizvode drugačije evolucije, koja se dešava drugde, sa drugačijim ograničenjima, sa drugačijim evolutivnim mehanizmima.“

„U romanu ‘Pushing Ice’ iz 2007. godine, pored mnoštva klasičnih elemenata spejs opere, donosi nešto što je izraslo iz temelja koje je Lem postavio, ali je novije, razvijenije, prilagođeno senzibilitetu savremenog čitaoca, da motiv velikog artefakta efikasno podriva jer njegovi protagonisti na veliku vanzemaljsku strukturu nailaze ne svojom voljom (praktično su kidnapovani), i nakon užasno mnogo napora uspevaju donekle da shvate njenu funkciju, ali ta struktura je sekundarna pošto je u potpunosti u funkciji druge veće strukture. Na taj način se podiže čitava hijerarhija kojom Rejnolds ne sasvim eksplicitno, implicira i često se ponavlja da zapravo ne možemo ni očekivati da je ljudi realno shvate, i da um homosapiensa jednostavno nije prilagođen tome i da nije u stanju da razume posledice evolucije kada se ona nastavi na mnogo dužoj vremenskoj skali. Recimo, kao kada bismo razmišljali o tome šta bi sa zemaljskom biosferom moglo biti za 1,8 milijardi godina koliko je Miler, izračunao da je razlika između starosti Zemlje i prosečne starosti planeta sličnih Zemlji u našoj galaksiji. Pitanje da li bismo uopšte mogli da prepoznamo delatnosti, postojanje, manifestacije, artefakte ekstremno naprednih civilizacija, koje su milijardama godina starije od nas. I zapravo Rejnolds je tu u potpunosti na liniji jednog Lemovskog skepticizma zato što on najeksplicitnije implicira da se sve avanture koje njegovi protagonisti doživljavaju, koje kao da su ponekad namerno sarkastično preuveličane i predstavljaju parodiju većine klišea stare spejs opere, zapravo dešavaju na fonu specifičnog ljudskog interesa koji ne može da pojmi daleko starije i ozbiljnije umove i daleko starije i ozbiljnije inteligencije nego što je naša.“

„’Troika’, kratki Rejnoldsov roman iz 2011. koji je vrlo interesantan iz više razloga, predstavlja interesantnu alternativnu istoriju na Zemlji. Ekspedicija sa tri ruska kosmonauta odlazi u misiju u kojoj treba da presretne jedan vanzemaljski artefakt. Jedan od članova ekspedicije poludi već vrlo rano tokom misije, preostala dvojica pokušavaju da se suoče sa nečim što apsolutno nema nikakve paralele ni sa njihovom obukom ni sa onim na šta su navikli, i uopšte sa ljudskim iskustvom generalno.“

U završnoj reči Milan Ćirković je podvukao da na tromeđi između studija budućnosti, astrobiologije i naučne fantastike postoji jako mnogo interesantnog materijala i da skepticizam koji postoji i kod Lema i kod Rejnoldsa u vezi naivnog pogleda na kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom može da nauči mnogo toga i ljude od nauke, a sa druge strane ovakvim ozbiljnim delima i pristupima i sama naučna fantastika može da dobije na respektabilnosti.

Predavanje „Tuđinska tehnologija – vanzemaljski artefakt kod Stanislava Lema i Alistera Rejnoldsa“ događaj je kojim je najavljen III Festival fantastične književnosti „Art-Anima“. Festival će se u Biblioteci grada Beograda održati od 30. maja do 01. juna 2016. godine.