Dimitrije Vojnov

HRONIKE BEBE NOVAK: Beba u raljama Avala filma (drugi deo)

[1] [2]

Budo Đurović je bio bezmalo nepoznat jugoslovenskoj javnosti. U novinama se pojavio samo jednom i to prilikom izbijanja epidemije Z-virusa na Golom Otoku. Beba je kao i većina Jugoslovena čula glasine o tome kako su Sovjeti ubacili Z-virus preko krvotoka svojih fanatičnih agenata ne bi li destabilizovali državu do te mere da bi na kraju pod pretnjom potpune humanitarne katastrofe (možda čak i zombi holokausta) čitava međunarodna zajednica zamolila Sovjete da kroz okolne zemlje Varšavskog pakta uđu i eradiciraju bolest. Uprkos tome što vlasti nikada nisu ni koketirale sa ovom teorijom, čitav narod je verovao u nju. I sam Budo je više voleo polu-istine a na ovu glasinu je bio naročito ponosan. Možda zato što ju je sam osmislio. S druge strane, Budova dugogodišnja iskustva sa onostranim dokazala su više puta da Istina zapravo i ne postoji.

Njegov rad u odeljenju OZNE zaduženom za onostrano trajao je od njenog osnivanja 1944. godine a već pre toga je još kao ilegalac sticao iskustva baveći se okultnim i natprirodnim vidovima otpora neprijatelju. Za razliku od Amerikanaca koji su posle rata slavili svoje stručnjake za natprirodne metode ratovanja, Jugoslavija je kao komunistička zemlja ipak više cenila nauku od paranauke, u svojim zvaničnim saopštenjima. Budo Đurović je bio zadovoljan time što su njegovi drugovi i on bili uvaženi u obaveštajnoj zajednici ali žalio je za tim što recimo jugoslovenska kinematografija nije snimala filmove o njima. Često je, praveći se da je u šali, govorio kako bi voleo da ga Rade Marković igra u filmu o ulozi kremanskog proročanstva tokom Užičke republike. Marković je, iako zauzet snimanjem trilogije filmova o Čudotvornom Maču sa Vojislavom Nanovićem, partizanskim ilegalcem koga je Budo dobro upoznao tokom nekih akcija u Beogradu, sasvim sigurno imao strpljenja da sasluša tako visokopozicioniranog udbaša. Premda, ako bi se uzeo u obzir Budov fizički izgled, vernije bi ga dočarao Pavle Vujisić.

Budo je bio čovek od akcije i teško mu je padalo da sve više vremena provodi u kancelariji i umesto da je na terenu, i da radi sa viskom, glogovim kocem i srebrnim mecima, svoje ruke sada zapošljava papirima i olovkama. Nadao se da će ga deca naslediti ali sin Drago je bio nesposoban, da nije rođen u Beogradu verovatno bi u većini pasivnih krajeva bio bačen još na rođenju. Budo je razumljivo bio razočaran što će njegov naslednik kada poraste morati da radi neki posao za manje sposobne ljude – recimo da bude hirurg u Titogradu ili već tako neko zanimanje vredno podsmeha. Kćer Gorica je s druge strane bila njegov ponos i dika. Da nisu ukinuti kulački odnosi, Budo bi je, uprkos tome što ima sina, učinio virdžinom, ali srećom zahvaljujući zadacima vezanim za odbranu zemlje našao je drugi način da je pretvori u sina.

Gorica je i bila razlog što je sada pred sobom imao Bebu.

“Gorica mi je pričala o tebi”, počeo je Budo. Beba je klimnula glavom. Kada je Budo pomenuo kćerku bilo je jasno da ne želi seks – dakle biće komplikovanije nego što se nadala. “Moraš da joj pomogneš.”

Beba se plašila ove rečenice. Gorica je umrla od prekomerne doze heroina, nove droge koju je počela da uživa posle svoje opijumske faze. Beba nije želela da se meša u njene odluke ali svakako je mogla nekako da joj pomogne. Možda tako što bi upozorila Buda o ćerkinom poroku? Bebi to međutim nije padalo na pamet. Ne samo što nije htela da se meša u Goričin život već i zato što je Budo bio i ostao opasan čovek, ličnost na visokom položaju i mogao je svirepo reagovati na tu prijavu – ne samo likvidacijom stjuardesa koje su donosile hašiš i opijum iz Turske i heroin iz Bangkoka već i protiv onih koji znaju Goričinu tajnu.

“Razgovarala sam sa njom. Nisam znala da je to tako štetno...”, pravdala se Beba.

Budo se samo nasmejao.

“Nije to bila droga već posebna vakcina kojom se Gorica pelcovala protiv raznih infekcija koje se prenose ugrizom vampira”, Budo je objasnio kratko, ne ulazeći u detalje. Beba je znala za vakcine koje izazivaju burne reakcije, lekove za prevenciju zaraza na egzotičnim putovanjima koji mogu dovesti do pomućenja svesti, čak i blage amnezije.

“Živa je”, poentirao je Budo. Iz toga je sledilo da je njena smrt inscenirana kako bi protivnički obaveštajci otpisala Budovu ćerku kao potencijalnog operativca a i njega samog kao slomljenog čoveka koji ostaje da vegetira u Službi. Službi sa velikim S.

Bebu zatim nije previše zbunilo kada je čula da su ustaše radi Pavelićevog oporavka posle atentata u Buenos Airesu počele da se interesuju za ilegalnu nabavku vampirskog seruma. Prvo su ga nabavljali ne bi li izlečili Poglavnika ali njegov organizam je bio preslab u odnosu na Službinu volju da mu dođe glave. No, i posle Pavelićeve smrti kontakti su ostali i kupovina radi lične regeneracije se uskoro pretvorila u značajan izvor prihoda za njihovu terorističku borbu.

Ono što je iznenadilo Bebu jeste da je Gorica bila zadužena za istraživanje tog slučaja u Madridu. Volela je Goricu, ali ju je uvek doživljavala kao privilegovano dete kome su sva vrata otvorena tako da je bila iznenađena saznanjem da ju je otac od malena pretvarao u tajnog agenta, poliglotkinju, zavodnicu i opaku borbenu mašinu.

“Gorica je nestala u Madridu”, zaključio je Budo svoj monolog o kćerkinom radu za Službu.

Beba nije tačno znala šta to treba da uradi kako bi joj pomogla. Gorica joj je bila draga ali ne toliko da bi rizikovala život zbog nje. Odnosno, eventualno bi bila spremna da ga rizikuje na rečima, nikako na delu. Kada je Budo počeo da joj izlaže svoj plan, učinilo joj se kao da u njemu postoji nešto drugo, pored Gorice, radi čega bi možda i bila spremna da stavi glavu u torbu. Bebu je zaintrigirao početak plana – Dražević je na Budov zahtev potegao svoje veze u Holivudu kako bi Beba dobila ulogu u nekom američkom filmu koji se trenutno snima u Frankovoj Španiji. U tom trenutku su u opticaju bila dva naslova – Svet cirkusa Henrija Hetaveja i Doktor Živago Dejvida Lina. Dražević je preko Semjuela Bronstona, poznatog holivudskog producenta koji mu je dugovao uslugu i sticajem srećnih okolnosti bio vrlo aktivan u Španiji, krenuo da traži rolu za Bebu. Bronston je dugovao veliku uslugu Draževiću. Naime, ovaj mu je vratio u jednom komadu kreativnog ali nestabilnog Nikolasa Reja koji je upravo posle iscrpljujuće saradnje sa Bronstonom na filmu 55 dana u Pekingu pobegao u Jugoslaviju i pokušavao da snimi film Doktor i đavoli. Dražević je u početku pokušavao da bude producent Reju a na kraju su mu on i Mihiz postali vaspitači, pričuvali ga i vratili nazad Holivudu. Bronston je snimao Svet cirkusa ali snimanje je bilo pri kraju. Džon Vejn i Rita Hejvort bili su problematični, i nikome se bez preke potrebe to snimanje nije produžavalo. Ipak Bronston je bio spreman da upravo u saradnji sa Rejom nađe neku malu ulogu za Bebu.

Budo je bio nezadovoljan time što je Bebin ostanak u povodu tog snimanja bio kratak i pritisnuo je Draževića da se potrudi. Posle Bronstona, Dražević je bio primoran da se obrati nekom kome ne samo da ne duguje uslugu već mu je ozbiljno zasmetao. Bio je to italijanski producent Karlo Ponti koji je slao Dejvida Lina u Jugoslaviju da izvidi lokacije za Doktora Živaga. Sovjeti su odbili da se taj film snima kod njih zbog Pasternaka, i Mihiz je upozoravao Draževića na to. Međutim, Dražević je nastavljao pregovore sve dok ga sam Ranković nije pozvao i zamolio da onemogući snimanje u Jugoslaviji. Ipak, Dražević je nekako uspeo da preko svojih prijatelja sa Sicilije ubedi Pontija da nađe Bebi neku malu ulogu u Živagu. Bebin zadatak je bio da glumi i da čeka trenutak kada će čitava filmska ekipa otići u tradicionalnu posetu madridskoj bolnici. Služba je imala dojavu da je Gorica upravo tamo zatočena i da je tim Frankovih hirurga-islednika u saradnji sa ustašama muči ne bi li im otkrila detalje svog zadatka. Pošto se njeno sadašnje stanje ne može ni naslutiti potrebna je osoba koja može da je prepozna po glasu, po jednom gestu ili sitnom detalju. Beba je jedina Goričina poznanica koja se može neopaženo infiltrirati u madridsku bolnicu.

Budo je sa strepnjom gledao u Bebu i bio je ubeđen da joj na čelu čita uzbuđenje i strepnju zbog opasnosti koje je čekaju u Madridu. I dozu tuge što joj je drugarica u nevolji. I zaista, na Bebinom licu su bili i uzbuđenje i strepnja i tuga. Uzbuđenje zbog toga što će glumiti sa Omarom Šarifom. Strepnja da se ne ispostavi da je i Omar Šarif od istog materijala kao Rendolf Skot. Tuga zbog toga što joj majka verovatno neće dati da se uda za Omara, setila se kako ju je sprečavala da se viđa sa Mirzom iz Malog Zvornika u kog je bila smrtno zaljubljena i nemali broj puta razmišljala o ideji da zajedno sa njim skoči u Drinu.

“Prihvatam.”

NASTAVIĆE SE

 

[1] [2]