Zoran Janković

HRONIKE BEBE NOVAK: SLIKU TVOJU LJUBIM, sa ili bez zagrade (prvi deo)

 

Dan kao savršen za suicid – razmišljala je Beba gledajući kako mutna i masna kiša preti da potopi njen rodni grad. Suicid – ta joj se reč motala po glavi, ali ne u smislu nadolaska mračnih misli tako tipičnih za svako devojče njenih godina (već joj je šesnaesta, osećala je sve jače titraje galopirajuće zrelosti, tek tu i tamo prošarane teskobom zbog detinjstva kome je došao kraj), Beba se nije dala tek tako onespokojiti, već uživajući i egzotičnoj zvučnoj prirodi te reči koja je neznano zašto postala pravi hit među lozničkom omladinom početkom te jeseni. Suicid, nenavid – srpski jezik prosto nije iznašao zvučni pandan toj moći sabijenoj u samo nekoliko glasova.

Ali ona nije od onih koje očajavaju, nije od onih koja bi u iole ozbiljnije razmatranje uzela tu neznabožačku zamisio samo zato jer joj se dopada zvučni sklop koji je označava. Beba je bila devojka sa planom, i tu ni pomodna melanolija ni otužno vreme koje je pod svoju šapu prtislo njenu voljenu varoš nisu mogli tek tako da naruše. Iako je tajila od svojih prijateljica sa kojima bi inače satima čavrljala o svemu i svačemu (a ponajmanje nečemu zbilja bitnom), iako je osećala da samo njena majka počinje da nazire taj talas krupnih ambicija i grandioznih (još jedna reč kojoj se vazda mogla diviti) snova koji je narastao u njenoj tananoj duši, Beba je u toj osami po  vlastitom izboru postajala sve svesnija da se bliže dani kada će se taj veliki (zasad još u izmaglici i bez ključnih odrednica) plan i obistiniti. Beba je znala da to tako naprosto mora biti. I to ne samo zato što je to njena žarka želja. Neke žudnjama je naprosto suđeno da postanu stvarnost.

Naime, Desanka Beba Novaković je imala plan – da postane zvezda, veeeeeeeeeeelika zvezda. Sve je krenulo od poput pera lake, budalaste zamisli koja joj je pre par leta, dok je opčinjeno po prvi put gledala film Ljubav i moda proletela kroz um, posejavši polen budućih nadanja. Pomislila je tada po prvi put, a kasnije će je ta misao opsedati sve žustrije i sve češće da ne može biti tek puka slučajnost što nosi isto ime kao jugoslovenska diva – Beba Lončar, zvezda Ljubavi i mode (a kažu da joj se smeši i naklonost dalekog velikog belog sveta, filmski žurnali umeju da preteruju, oseća to Beba Novak, ali retko bezočno lažu, ljudi su ipak još uvek suštinski pošteni i dobri). To ime, Desanka, se, istini za volju, do te večeri u bioskopu lokalnog – Vukovog - doma kulture često gnušala, prezirući popustljivost roditelja i nemarnost kuma Laze. Njeno samopouzdanje je učvrstila činjenoca da su posle uspeha filma mnogi malenu Desanku Novaković počeli da upoređuju sa njenom slavnom imenjakinjom. I to ne samo zbog imena. Osim toga, i kose su im bile nalik. Kao i, ako je verovati laskavim udvaračima, ali i nekim drugima, spoj  borbenosti, sdračnosti i zanesenosti u pogledu. To je već previše koincidencija i sva je prilika da je to neporeciva istina. Desanka Beba Novaković će postati (samo je pitanje dana, govorimo li o bližem ili nešto daljem futuru) toliko velika zvezda da će u jednom trenutku željna spokoja, samoće i duševnog mira koga se možda i nepromišljeno odrekla zarad popularnosti i divljenja miliona morati da spas pronađe u tajnosti i tišini nekog dalekog tropskog ostrva, gde će se odmorati i svojski potrudi da stvari postavi na pravo mesto i povrati svoj duševni mir.

Ali pre nego što postane zvezda Beba će morati da razreši misteriju koja joj, evo, već danima zadaje lake glavobolje i nemire.

Vrativši se iz škole prethodnog utorka zakoračila je u čeljusti najcrnjeg očaja kada je shvatila da se autogramu koji je teškom mukom iskamčila od Dušana Bulajića (koji, iako je ostavljao utisak dobre duše, zna da mora da odigra i tačku nepristupačnosti, kako i doliči zvezdi) nestao bez traga. Sve je pokušavala da autogram pronađe, trudeći se da pravi što manje buke, kako ne bi dodatno uznemirila brižnu, ali vazda umornu i razdražljivu majku. Pretraživala je stvari koje su se tog dana zatekle u njenoj školskoj torbi, kao i stvari u samoj sobi, koje sedmicama, mesecima uzimala u ruke, nadajući se da će među koricama neke knjige, nedirnute dugo, dugo, sa vrha police pronaći udenutu dragu uspomenu. Koliko god se trudila, koliko god sećala da je blizu srećnog kraja, autograma nije bilo i tačka.

Ruku na srce, nije Beba Novaković toliko ludovala za Dušanom Bulajićem; nije mu manjkalo šarma i privlačnosti, ali Bebu naprosto nije očaravao – Bulajić joj se činio previše ovdašnjim, fini maniri nisu u potpunosti pokrivali robusnost karakterističnu za ovdašnje mužjake, a ponajviše joj je smetalo što mu nedostaje rafinmana...

(Rafinman! Još jedna divna reč, strana, egzotična, a milozvučna, brzo ju je uvrstila u svoj vokabular, trudeći da što češće iznađe razlog da je umetne u rečenici, mada joj je profesorica srpskog jezika u gimnaziji - stroga i nepostljiva Biserka Dimitrijević, strah i trepet čije će ime vazda biti izgovarano uz blagi trzaj obrve govornika - zamerala na neobuzdanoj upotrebi tuđica i u slučajevima gde su postojale domaće zamene, a smetale su joj, možda još i više bezbrojne digresije oličene u zagradama u sve dužim nizovima u Desankinim pismenim zadacima. „A šta ako sam sklona tuđicama jer se na podsvesni način spremam za daljine koje se mi suđene?“ – bio je ključni argument za kojim je Beba posezala u svojim zamišljenim raspravama sa vazda nezadovoljnom i sitničavom Biserkom Dimitrijević; taj argument joj je poput zapete puške - a češće poput knedle u grlu što i jeste pravi efekat neizgovorenih reči i argumenata koje se setimo tek kad ostanemo sami - čekao svoj u red u njenim mislima i tih i minulih dana.)

Dakle, Beba nije nešto posebno marila za Dušana Bulajića - svako bi, tu sumnje nema, na to osamljeno egzotično ostrvo utekla sa Morisom Roneoom (bolje Mauruiceom Ronetom, zvuči još otmenije), francuski glumačkim starom kome nije falilo tog rafinmana, rafinmana u savršenoj ravnoteži sa neodoljivom mužjačkom lepotom. Na ostrvu bi njihova romansa prerasla u istinsku ljubav kao strana romantizovanih filmskih žurnala. (Mada kada su bili ovakvi dani Beba bi pomislila da bi joj, kakve je sreće, taj odmor preseo ako ne zbog paparaca, a ono zbog najezde kakvih nakaza i izobličenih spodoba za koje ni naziv nije znala). I još jednom – Dušan Bulajić nije bio njen izbor, ali red se morao znati. Osim toga, Beba je bila posednički raspoložena, i tu nije pravila razliku između trivijalnosti i prekopotrebnih stvari, a nije ni volela narušavanje ravnoteže. A prisećala se i dovijanja kojima se poslužila da dođe do tog autograma, ali o tome (neki) drugi put.

Usresređeno se bacila na istragu (detektivski posao nije bio bez čari, mamilo je razmotavanje klupka, prepoznavanje obrazaca u sitnom i tananom vezu misterije, što ne znači da je bila rada da umesto filmske odabere karijeru detektiva, ali to je bar lako, jednom dana kada izbori poziciju da bira uloge, svakako će posegnuti za rolom u nekakvoj uzbudljivoj, razgranatoj misteriji),  ali ona  nije davala ploda. Mikroskopom usađenim u mozak tražila je i najmanje promene u ponašanju svojih bližnjih, naravno, glavno osumnjičene su bile njene drugarice Darinka, Danica i Anđelka koje su znale za postojanje autograma, a i kojima je stalo do takvih tričarija, ali nijedna od njenih mačkica nije iskoračila iz svog tipičnog stanja, a ulov je veliki i taj nenadani dobitak bi svakako učinio svoje, neka bi se odala, neka bi se nekoj drugoj, trećoj... poverila, a vesti se brzo šire, to je fakat, još od onovremenskih devojačkih prela, pa sve do našega danas.

Dok je sanjarila (verovatno o Morisu Roneu, mada ni Rober Oseini nije ispadao iz kombinacije) na času francuskog jezika, lahorasta misao joj se prišunjala, a šta ako traži na pogrešnom mestu? Pogled joj je pao na bandinu u kosi profesorice Olge Vidačak, ako je to slučajnost, šta reći na sitnim zvezdicama opcrtanu vespu koja je krasila prednju stranu njene nove beležnice ili ciklame baletanke što su štitile njena malena stopala. Bebi je po prvi put postala jasno da je njihova tiha, nenametljiva i porcelanski krhka profesorica Olga podlegla maniji oponašanja stila Bebe Lončar. Iz Ljubavi i mode, naravno. Razume je, teško je odoleti takvoj lepoti i eleganciji izvodljivog kako je ocenila modna ekspertkinja u nekom od domaćih modnih žurnala. Olga se, sada je to posve jasno, trudila da, koliko su joj prosvetarska plata i stroga paska direktorke (koju su, priča se da je taj nadimak potekao upravo iz nastavničke zbornice, nazivali Zadužbinarka, jer krckala je već treći direktorski mandat, a teško je bilo i zamisliti lozničku gimnaiji na čijem čelu bi bio neki drugi, i mada su roptali profesori su se nekako navikli na Zadužbinarkin am i uvek spreman korbač) to dopuštali, opanaša stil dive Lončar. A možda je uobrazilja, ali se kao kroz maglu (ili jutarnja smrdljiva isparenja iz obližnje fabrike-trovačnice Viskoze) sećala da je na kraju jednog časa profesorici Olgi predala svoju svesku na pregled. A lako se, je l’ da, moglo desiti da je među listovima te sveske odmarao Duško Bulajić zatočen na autogram-karti.  Slutila je uspešno razrešenu misteriju, a, morala je to priznati, i sam lov joj je već sam po sebi obećavao dobru zabavu. Dušu dalo da se pobede kišni sumorni dani u nizu.

NASTAVIĆE SE